Siguran - EkV
"Siguran sam
Ili samo mislim da sam siguran
Staklenim nogama
Ovo je hod po tankoj žici
Maskiran sam
Ili samo mislim da sam maskiran
Pod ovim bojama
Govorim samo reči što me kriju
Sastaviću krajeve
Iscepane poruke
Tragove pod prozorom
I obale pod jastukom
Kao u snu
Oprezan sam
Tvoje oči gledaju u moj dlan
Ti ne znaš ko sam ja
Ja ne znam ko bih mogao biti
Pokušaj saznati
Ni iz čega sklopiti
Podigni zavesu
Pokaži sve što misliš da krijem"
(Dum-Dum PGP-RTB 1991 )
Jutro je. Probudio se, ali je i dalje bio vrlo iscrpljen. Osećao je svoje misli kako pokušavaju da se srede. Još sinoć, kada se ponadao da će posle tuširanja toplom vodom moći da odspava celu noć. Ali se to nije dogodilo.
Uzdahnuo je, umorno gledao u plafon, zgužvao jastuk ispod glave, i izbacio levu nogu na pokrivač. Toplota. Osetio je toplotu Sunca i ustajalog vazduha u sobi. Otvoriću prozor pomislio je.
...kad bi mi samo neko rekao šta treba da uradim s njom? Dodir zaista treba nešto da znači, ne mogu tako da ostavim. Ne volim nedorečno. Nepredvidljivo. Zbunjujuće je, i šta sam joj rekao na kraju? Pa, ni samog sebe nisam čuo! Možda bi sad trebalo da čekam... Ali do kad? I njen pogled... I njene reči, zašto je baš to rekla? Ali je pričala i pričala. Samo sam je posmatrao... Ma, nisam ja kriv, ne znam ko je, verovatno i jesam ja kriv. Kad treba da se nešto kaže, čuvam reči u sebi. Kad to treba izustiti, to zvuči strano čak i meni u čijoj se glavi rodila ta misao, ideja koja se oblikovala toliko noći...Tolike nesanice na kraju bačene u ništa. Utrošena sva snaga na otvaranje usta. I nekakvo mlataranje rukama. Pad. Potpuni krah. Ne mogu da udahnem vazduh. Pao sam u sopstvenim očima. Kako me pritiska! Ali ona nastavlja kao da ništa nije ni bilo! Priča o nekakvoj pesmi. A, reči?! Treba mi san, moram da odspavam. Samo da se naspavam. Samo da se naspavam i moći ću da se izborim.
Ustao je i otvorio prozor. O, kad bi samo pala kiša pomislio je, da se dobro prošetam po kraju dok pada kiša po meni. Da, to bi bio lek, dobra šetnja ali nažalost, samo je stajao, zatvorenih očiju i pustio Sunce da ga miluje zracima po telu.
Vruć vazduh je jurnuo svom snagom na neispavanog čoveka, koji je otvorio prozor, i koji sada želi da se vrati u svoju ljušturu. I da više nikad ne progovori sa ljudima. Opet mi se to desilo. Još jedna u nizu, ali kako mi prija ovo Sunce, i ova tišina grada...
Ili samo mislim da sam siguran
Staklenim nogama
Ovo je hod po tankoj žici
Maskiran sam
Ili samo mislim da sam maskiran
Pod ovim bojama
Govorim samo reči što me kriju
Sastaviću krajeve
Iscepane poruke
Tragove pod prozorom
I obale pod jastukom
Kao u snu
Oprezan sam
Tvoje oči gledaju u moj dlan
Ti ne znaš ko sam ja
Ja ne znam ko bih mogao biti
Pokušaj saznati
Ni iz čega sklopiti
Podigni zavesu
Pokaži sve što misliš da krijem"
(Dum-Dum PGP-RTB 1991 )
Jutro je. Probudio se, ali je i dalje bio vrlo iscrpljen. Osećao je svoje misli kako pokušavaju da se srede. Još sinoć, kada se ponadao da će posle tuširanja toplom vodom moći da odspava celu noć. Ali se to nije dogodilo.
Uzdahnuo je, umorno gledao u plafon, zgužvao jastuk ispod glave, i izbacio levu nogu na pokrivač. Toplota. Osetio je toplotu Sunca i ustajalog vazduha u sobi. Otvoriću prozor pomislio je.
...kad bi mi samo neko rekao šta treba da uradim s njom? Dodir zaista treba nešto da znači, ne mogu tako da ostavim. Ne volim nedorečno. Nepredvidljivo. Zbunjujuće je, i šta sam joj rekao na kraju? Pa, ni samog sebe nisam čuo! Možda bi sad trebalo da čekam... Ali do kad? I njen pogled... I njene reči, zašto je baš to rekla? Ali je pričala i pričala. Samo sam je posmatrao... Ma, nisam ja kriv, ne znam ko je, verovatno i jesam ja kriv. Kad treba da se nešto kaže, čuvam reči u sebi. Kad to treba izustiti, to zvuči strano čak i meni u čijoj se glavi rodila ta misao, ideja koja se oblikovala toliko noći...Tolike nesanice na kraju bačene u ništa. Utrošena sva snaga na otvaranje usta. I nekakvo mlataranje rukama. Pad. Potpuni krah. Ne mogu da udahnem vazduh. Pao sam u sopstvenim očima. Kako me pritiska! Ali ona nastavlja kao da ništa nije ni bilo! Priča o nekakvoj pesmi. A, reči?! Treba mi san, moram da odspavam. Samo da se naspavam. Samo da se naspavam i moći ću da se izborim.
Ustao je i otvorio prozor. O, kad bi samo pala kiša pomislio je, da se dobro prošetam po kraju dok pada kiša po meni. Da, to bi bio lek, dobra šetnja ali nažalost, samo je stajao, zatvorenih očiju i pustio Sunce da ga miluje zracima po telu.
Vruć vazduh je jurnuo svom snagom na neispavanog čoveka, koji je otvorio prozor, i koji sada želi da se vrati u svoju ljušturu. I da više nikad ne progovori sa ljudima. Opet mi se to desilo. Još jedna u nizu, ali kako mi prija ovo Sunce, i ova tišina grada...
Коментари
Постави коментар